Skrušeno priznajem da sam lik i djelo Mirka Ilića uspio povezati tek prije nekoliko godina. Tko je kriv za to? Ja sam kriv? Priznajem, kriv sam. Ali krivi su i mediji koji nas bombardiraju s raznim Vlatkama i Simonama, a ono što stvarno zaslužuje pažnju ne dobiva je u onoj mjeri u kojoj je zaslužuje. Ili barem ne kod nas. Vani je Mirko Ilić ime. Pojam. Sinonim za vrhunsku ilustraciju i tehnički najsavršeniji crtež koji sam imao priliku vidjeti. A gledao sam ga zapravo od malih nogu, na svakom koraku. Tek mi je posjet nedavno zatvorenoj retrospektivnoj izložbi njegovih radova u Rijeci rasvijetlio misteriju njegove sveprisutnosti i hiperprodukcije. Pri čemu kvaliteta nije nikada bila kompromitirana! Mirko mi je tijekom svog zadnjeg posjeta Zagrebu posvetio dovoljno vremena da iz njega "izvučem" sve što se tiče njegovog odnosa prema računalima, posebice Macovima. Mirko je fantastična osoba, a u želji da vam ga približim onakvog kakav je doista, donosim svima koji žele u čitanju provesti neko vrijeme u njegovom društvu - integralnu verziju interviewa. :)

Kolega kolegi

JABUČNJAK: Jeste li u mladosti bili tehnofil bilo koje vrste? Znači, da li ste koristili tehniku, da li Vas je interesirala uopće?

MIRKO ILIĆ: Ne baš previše. Mene uvijek zanima kak stvari funkcioniraju. Ja sam volio kao mali rastavljati stvari da vidim kaj ima unutra. S druge strane, zbog vrlo loše tehnike tiskanja i svega ostalog u to vrijeme u ex Jugoslaviji, jedino što mi je ostalo da, ako veliš tehnički, da tehnički crtež ili bilo što što radim izgleda savršen dok ga ja delam, ali kad ode u tisak sve se raspadne. Dakle, mene je zanimalo da meni moji originali nemaju bijele boje koja ih popravlja - ja sam htel da izgledaju kao da su otisnuti - što savršeniji. Tako da je to, taj tehnički dio utoliko me zanimao. Ja inače sam vrlo ponosan... ja imam, kolko sad, 53 godine - ja nikad nisam bio vlasnik auta... niti motora.

JABUČNJAK: Kako to?

MIRKO ILIĆ: Zato kaj to smrdi i zamazano je. I meni je puno lakše da mene netko vozi nego da ja kraj ceste mijenjam kotač. Prema tome, to su dvije stvari. Ja ne podnosim... na primjer... ja sam od onih, kak se zove, da mi se auto pokvari i da ne znam kaj se dešava ja bi izvadil šibicu, zapalil auto i otišo. Nemrem se ja zezat s tim. Tak da ja sam... kad sam kupio prvi kompjuter onda sam svima reko: Ak to ne hitim kroz prozor prvi tjedan, sve bu bilo OK. Ja bi ga hitil kroz prozor.

S olovke na računalo

JABUČNJAK: I niste?

MIRKO ILIĆ: Nisam, nisam. Ali ja bi ga inače hitil kroz prozor kompjuter, to mi se fućka. Tak da... tehnika i ja su čudne stvari. Ali zato ja znam raditi stvari s drvetom, zato znam šivati, zato znam, kak se zove, vesti, zato znam... to je isto tehnički. Ti znaš kad radiš ono križić i tak dalje? To je k'o pixel. To je zapravo identično. To je identično! Znaš odakle dolazi? Od tkanja. Kad su tkali - da bi tkali, da bi imali pravilan dizajn, onda su morali, pošto su uvijek radili greške, onda su morali imati drvene pločice s rupicama gdje bi igla upala i digla to. To je bio, kao, dizajn koji se ponavljao uza mašine za tkanje. Onda bi to micalo igle i radilo uvijek isti dizajn. To je predložak za kompjutersku karticu, punch card. Tak je kompjuter nastao.

JABUČNJAK: To mi nikad nije palo na pamet.

MIRKO ILIĆ: To su onda izmislili isti sistem kad bi primali strance na Ellis Island, emigraciju. Onda da ovi ne bi znali što su im upisali, a da bi znali na drugoj strani gdje ide onda je bilo muško, bijelac, tararara i dali bi im kodiranu karticu, a jednu bi zadržali. Onda kad bi otišli negdje u San Francisko ili bilo gdje unutra imali bi tu karticu, a uz to, ta prva kartica, koju poslije IBM koristi je isto tako veličine dolara, tadašnjeg, da bi mogla stati u novčanik - da kad ti daju karticu da ti stane u novčanik da možeš nosit. A koristili su od dolara kutije da ih slože i arhiviraju.

JABUČNJAK: Kad ste Vi prvi put sreli, općenito, računalnu grafiku? Odnosno, da li je u ono doba u našim krajevima, ovdje, postojao taj koncept?

MIRKO ILIĆ: Ne, skoro pa ništa. Jedini čovjek koji je nešto malo radio je bio Galeta. I ja se sjećam da je na Zagrebačkom crtanom filmu '78 netko dovukao prvu mašinu - prvo je bio Pong, a još je bila, druga je bila gdje su te fotografirali i onda si izašao... izašao ti je image s brojkicama... kak se zove?

JABUČNJAK: U ASCII artu?

Dot Matrix? Ilić Matrix!

MIRKO ILIĆ: E! I to čak Dejan Kršić čak ima taj portret mene negdje. Inače, ništa od kompjutera nije bilo. Normalno, prvi kompjuter koji sam ja vidio u životu zvao se HAL i bio je u 2001. Odiseji, a drugi kojeg sam vidio je bio u, kak se zove, u Chromosu. U podrumu su imali kompjuter gdje su se ukucavale kartice. Tak da je to jedini. Kompjutera nije bilo. Ja sam otišao iz ove zemlje '86. Prema tome...

JABUČNJAK: Bez ikakvih iskustava ovdje po pitanju računalne grafike?

MIRKO ILIĆ: Ne, ne, ma kakvi. Pa nije... ništ ni bilo '86. Što je bilo '86?

JABUČNJAK: Bili su neki. Ljudi su već koristili Spectrume i takve stvari...

MIRKO ILIĆ: Da, bio je... Atari ili ovak nešto. Znaš ono...

JABUČNJAK: Kako ta priča ide dalje? '86 odlazite. I pretpostavljam, tamo se puno više koristila računalna grafika...

MIRKO ILIĆ: A nije ih bilo ni tamo previše! Dapače, vrlo malo. Jedna od prvih osoba koje sam upoznao... ja sam zaboravio njeno ime. Ja sam upoznao gospođicu koja je radila onaj portret, dapače, bila je kod mene na večeri, od... Kraftwerka. To je bio prvi 3D portret ono, kaj su onako izlomljeni ono... i tak dalje. Tak da sam... tak da mi je ona malo pričala o tome i tak dalje. Onda sam nešto gledao... tad je prvi Mac bio, onaj mali koji izgleda kak ura. Međutim, to je meni bilo smeće! Meni su svi... meni su većina kompjutera smeće bili, zato što, kak se zove, na primjer, da ti to objasnim lakše: ja se nisam htio baviti nikakvim interactivom dok se nije pojavio Flash zato što do tog trenutka ovaj HTML kaj je bil i tak dalje je tako bio limitiran da bi ja morao kompromitirati svoj dizajn zbog nedostatka tipografije, zbog nedostatka boja... mislim... zakaj bih ja spuštao nivo svog rada zato što glupa mašina nemre to delati. Onda sam rekl ne bum to diral dok se mašina ne odraste. Onda sam čekal. Onda kad se pojavil Flash onda sam reko idemo nešto probati. Jer neću kompromitirati svoj rad samo zato što je, znaš ono, na glupom ekranu. Prema tome, ja uvijek čekam. Tak da taj prvi Mac koji je bio crno bijeli i tak dalje, tak dalje...

JABUČNJAK: Od toga nikakve koristi?

MIRKO ILIĆ: Mislim kaj? Kaj bum s tim? Hitil kroz prozor? Dobro je razbiti - možeš ribicu držat unutra, u onom malom...

JABUČNJAK: Da, imao je lijepi oblik. :)

MIRKO ILIĆ: Da, lijepi oblik za akvarij, ali inače to je sve. Tako da sam ja svoj prvi kompjuter kupio ja mislim da je '91 upravo izašao. I bili su čak i loši, imali su neke komplikacije. Mislim da se zvao Mac IIfx.

JABUČNJAK: To je samo 4 godine nakon vašeg dolaska tamo. Kupujete enoromno skupu mašinu.

MIRKO ILIĆ: Nije to ništa! Ja uskoro kupujem... kak se zove... Silicon Graphics. U to vrijeme, sad ću ti reći... u to vrijeme Silicon Graphics sam ja platio 30.000 dolara, a... kak se zove... a kak se zval program... Softimage! I to je koštalo dodatnih 30.000 dolara. Tak da sam ja platil 60.000 dolara '92 za kompjuter.

JABUČNJAK: Koji su razlozi?

MIRKO ILIĆ: Sad ću ti reći. Razlog zbog kojeg sam kupio za 60.000 dolara kompjuter je američka izreka: Znaš zašto pas liže svoja jaja? Zato što može. Zato sam si ja kupio skupi kompjuter. :)

JABUČNJAK: Znači nikakva praktična korist?

MIRKO ILIĆ: Uvijek je praktična! Uvijek je praktično. Što sam si ja napravio, kak se zove... ali doslovce! Prva stvar koju sam napravio u toj lošoj verziji Illustratora, za taj IIfx, je prva stvar koju sam napravio je završila kao puna strana ilustracija u Time magazinu. Prvi rad u Photoshopu je završio kao naslovna strana Time magazina, a prvi rad na tom, kak se zove, na tom Silicon Graphicsu je bio plakat za Zlatni globus nagrade u Hollywoodu. To je druga poslije Oscara, to je druga najvažnija nagrada.

Prva pa... Time!

Moj engleski nije postojao kad sam došao u Ameriku. Moj, što ja zovem, kompjuterski engleski, je još lošiji. Kad pročitaš onaj manual to je, mislim, znaš, to baciš u smeće. Ja sam uz to disleksik. Imam problema s pisanjem. Tak da meni bilo kakvo kodiranje to je mislim znaš bilo kakve kodove, HTML kodove, to je mislim... pfff... ak može kopipejst izvrsno, ak nemre kopipejst, zaboravi. Prema tome, ja nemam strpljenja za to. Jedini način da ja sjednem i napravim nešto ili da sjedim cijelu noć da skužim kako sistem funkiconira - ak radim konkretni posl. Ja se nemrem vježbat. Ja nemrem kao probat ovo pa probaš ovo. Ne, ja se sjednem pred Illustrator i velim - dobro, moram napraviti ilustracije za Time magazin i sad bum naučili Illustrator.

JABUČNJAK: A rokovi?

MIRKO ILIĆ: Imam rok i znam, ja znam ako riknem da bum u zadnjih dva sata mogu nacrtat nekaj nabrzaka ako je ovo propalo. Kužiš? Tak da ja se vježbam na konkretnim stvarima. Međutim, onda se desilo da je Microsoft par godina kasnije kupio Softimage i promijenio cijeli interface. Ja sam taman naučil nešto, ovi su cijeli interface promijenili, sve živo. I onda su oni promijenili interface samo da bi mogli dići cijenu - i tu meni pukne film. Međutim u to vrijeme već, moj partner, on je znao sve o kompjuterima, on je nastavio. Ja sam prestal se miješati više u Softimage i onda mi je počeo taj program ići na živce, postojao je sve lošiji i lošiji. I onda sam se ja prebacio na, kaj je bilo... Alias...

JABUČNJAK: Form Z?

MIRKO ILIĆ: Ne, Form Z smo tu i tamo nešto... Electric Image tu i tamo nešto smo radili, i tak dalje. Međutim, pa sam se ja prebacio na Alias.

JABUČNJAK: Maya?

MIRKO ILIĆ: Prije toga se zvao Wavefront. Onda je postao... I opet isti štos - mijenjaju interface i tak dalje. Ja sam odlučil - zakaj da se ja zezam s tim kad netko uvijek to zna puno bolje od mene? Štos je bil jako sladak, čisto radi tvojih mačo frajera - ja sam imal malog Japanca. Malog! Nije mali, visok je, ali ja ga zovem iz milja "mali Japanac" - sve zovem "mali", inače - da ne misliš da je nekakav rasizam. Kad sam rasista to puno bolje zvuči. :) Kak se zove, koji je radio za mene na Form Z i Electric Image jer je moglo se radit na Macintoshu. Ja sad idem kupovati taj Alias i idem kupovati Silicon. I odem kupiti to jer nisam htio kupiti Softimage. I donesemo to doma, isto je koštalo tonu love. Nekako glupa mašina, cijela je bila, ne znam, tirkizna, zelenkasta, nešto užasno, neke boje...

JABUČNJAK: Indigo 2?

MIRKO ILIĆ: Indigo 2, može biti! Sad je već bila jeftinija, nije bila k'o ona prva. I ja to kupim i on kao "Znam ja to! Znam ja to!", taj Japanac koji je delal za mene. Znaš ti možda, ali hoću i ja nešto naučiti jer ja volim znati što sve mašina može da bi mogo planirat što napraviti.

Jer ja kad napravim skicu, a to ti Dejan može pokazat, moje skice su identične što će biti u 3D. Sve! Detalj, sjena itd., itd. jer ja ne želim da mašina meni nešto veli nego mašina bu delela kaj ja hoću. Jer mene ne zanima sjediti pred mašinom i igrati se sa Photoshop filterima. To idioti rade. Ja mislim da... ak nisi dobar dizajner, moraš odmah ono deletirati sve Photoshop filtere van, onda buš nekaj i naučil. Blur, Drop Shadow... sve to mora ić van!

Vidi, mama - bez Photoshop filtera!

I oni meni vele... kak se zove tamo... Ja im velim... znate kaj, ja bi htel uplatit nekakvih 6 sati, da netko dođe... svaki dan po dva sata, il kolko je bilo, 10 sati... pokazuje nam neke osnove programa tako da ja malo to kužim i tak dalje. Onda ovaj Japanac: "Ne, ne ne... meni to ne treba!". Valjda mu je ponos bil... "Kaj će to meni?". I što se sad desi? Ispostavi se da oni nama pošalju - djevojku! Koja je ovak niska, plava, mala... predivna! I ovaj Japanac... sad bu njemu ženska pokazivala kak se radi s kompjuterom. Nekakva klinka! I on, onak, pojavi se dva puta nekak pogledati ono kaj ona govori i ono kao "Idem ja popušit van" nekaj i nestane. Onda počne izbjegavati. I ja mu velim: "Čuj, znaš kaj... mislim...". "Ma ne, ma kaj ja znam, ona niš ne zna, ja sve to znam, ne mora meni ništa, ovo ono...". I meni tu malo pukne film zbog tog mačo.

I negdje otprilike treći... ona je radila za firmu koja se zvala MPC... i negdje treći dan tih lekcija njoj zvoni, nekog zove, s mog telefona jer to još nije bilo cella i onak... onda je zovu natrag, nešto se dešava, zvat ćemo te natrag i ona je cijela bijela. I velim ja: "Što je?". Veli ona: "Upravo su mi šefu dali otkaz, u firmi, i izgleda da ćemo svi dobit otkaz. Međutim ja sam plaćena da završim ovo još dva dana al...". Ja velim: "Pa u tom slučaju, ja te zapošljavam!". I ona veli: "Ozbiljno?". Ja velim: "Da, onda radiš za mene.". Veli: "Pa od kad mogu počet radit za Vas?". "Čuj, ja sam pametan - prvo odradiš ono kaj sam već platio, onda počneš radit za mene.".

I tak ja dobijem Lauren DeNapoli. Ona još uvijek radi za mene. To je bilo... kolko prije... sad je već 10 godina. Il ovak nešto. Ili 8, možda i više. Lauren radi još uvijek za mene. A Japancu dam otkaz. Jer ako si kreten i ne misliš da možeš naučiti, ja nemam ništa s tobom za raditi. Ne mreš... bilo kakva kreativnost, il bilo kakav kompjuter, ponašaš se ko stoka i misliš da sve znaš. Tko god u kompjuterima i u artu misli da sve zna, taj je idiot. Tak kad god ti netko... to možeš napisati velikim..."Ma ja sve to znam!", veliš: "Hvala Vam najljepša, gospodin Ilić je rekao: Vi ste idiot!". Evo, to je priča, dakle.

JABUČNJAK: Koliki je njezin utjecaj na Vaš rad? Laurenin.

MIRKO ILIĆ: Za mene sad radi dvoje, isto, Koreanaca. Kao freelanceri zato što se Lauren porodila prije, drugo dijete, prije 2-3 mjeseca pa nije mogla delat jedno vrijeme. I povremeno radi za mene Laurenin muž. Koji je prek mog posla su se isto našli. On je inače glavni adviser u Mayi sad. On je troubleshooter. Međutim, u niti jednom od njihovih slučaja ti ne znaš tko je radio kad vidiš radove. Zato što svi točno što ja hoću, kakva je skica i tako dalje i tako dalje. Naravno, Laurenin input je veći jer me pozna. Ja se mogu sa Lauren prek telefona dogovoriti za ilustraciju. Ispričati joj ideju, prek telefona. Ona napravi. Na primjer, kad sam u zemljama gdje nema dobrog Interneta - ona napravi, ja dođem u New York i vidim otisnuto. I točno izgleda kak treba.

JABUČNJAK: Kako Vam uspjeva tako komunicarati?

MIRKO ILIĆ: Zato što mi dovoljno dugo radimo da joj mogu reći: "Prije 3 godine smo napravili ovakvu pozadinu, tak nešto mi treba. Prije 7 godina smo... sjećaš se ono kad smo napravili s onakvom refleksijom..." i tak dalje. "Uzmi ovaj model koji smo radili za ovo.", jer ja prilagodim. Ak sam tu negdje i moram radit poso za... onda se prilagodim. Tak da ja radim, znaš ono, s donešenim materijalom. Od starih modela. Jedino što je novo - nova je ideja. Tako da... njen utjecaj postoji, ali u većini slučaja ti ne znaš tko je iza toga jer uvijek izgleda ko da je moje. Ideja vodi sve.

Umjetnost reciklaže

JABUČNJAK: Rekli ste da ste Silicona kupili "zato jer možete". Kakva je priča s prvim Macom?

MIRKO ILIĆ: Ne, ne... zezam se. Ne, znaš... gledaj ovako... Meni su uvijek prigovarali da su moji crteži hladni, bez emocija. To su mi tu... ne znam, Darko Glavan ovdje i tak dalje... su pisali. Mene ne zanima emocija u crtežu. Kao znaš ono: ja sam loše volje pa mi je sad rough crtež. Mene zanima crtež i tekst i sadržaj koji radi emociju. Mene ne zanima linija kao emocija. Tako da sam ja uvijek htel crtati i sve sam uvijek crtal, ako nešto znaš o mojim crtežima, da izgledaju...

JABUČNJAK: ...tehnički savršeno. :)

MIRKO ILIĆ: Prema tome, zašto sad crtati kad mi to gospodin kompjuter može radit za mene? Da bude tehnički savršeno. Međutim, što se meni desi, pošto sam ja radio taj scratchboard u Americi ja sam to doveo do savršenstva. Ja sam shvatio da ja prodajem savršeno tehnički napravljenu sliku i prije svega - dobru ideju. Da li ju ja radim ili mi ju netko drugi radi - nije bitno. Onda sam shvatio da bilo tko drugi tko proba crtat moje bi zabrljal pa bi mi smetalo ovo ono, međutim jasno mi je bilo da kompjuter to može puno bolje. Ja sam reko: "Kompjuter to je nešto za mene!". To je bila moja ideja zašto kompjuter. Jer kompjuter je postao moja ruka. Ja sam i dalje mozak, ja ne dam kompjuteru da bude mozak. Ali kompjuter je moja ruka. I onda se zezamo - Lauren su moji prsti. :) Meni je bilo vrlo logično otići u smjeru kompjutera. Evo, ja zadnjih 6-7 godina nisam ništ nacrtao - osim skica. Ja ne crtam. Uopće. Ne da mi se.

JABUČNJAK: Kako to?

MIRKO ILIĆ: Ne da mi se! Meni je to dosadno. I onda sam iz štosa... iz štosa sam sad radio plakat za Kerempuh... "Vukovi i ovce". I to je prvi crtež scratchboardom koji sam napravio u zadnjih 6 godina. Iz štosa. Što ne znači da sutra... Pazi, kupil sam si, ne zezam se, kupil sam si, imam, već stoje tamo jedno 6-7 mjeseci, kupil sam si drvene bojice. Lijepe, dobre. Drvene bojice, gomilu njih i nekakav lijepi papir i ozbiljno razmišljam da počnem crtati s drvenim bojicama... jedno vrijeme.

JABUČNJAK: Počnite!

MIRKO ILIĆ: Da, da... počnem ono i sad... radim ilustracije drvenim bojicama, znaš ono, u boji...

JABUČNJAK: I opet će super izgledati...

MIRKO ILIĆ: Nemam pojma dal će super izgledati, ali tek tolko da imam novi izazov. Jer mi postane dosadno. Meni postane... Meni štogod postane dosadno ja se... Dešava mi se jedna glupa stvar: točno kad mi stvari postaju dosadne, trebao bi unovčiti - tad mi najbolje krene. Ali mi se ne da. Zato sam odustao od stripa i više nikad strip nisam nacrtal. Ja sam odustao od nekih stvari i to je to. Mislim, ne da mi se. Zašto nešto što je lijepo pretvoriti u nešto dosadno i onda još biti rob toga? I to mi se ne da.

Što raditi nakon naslovnica za Danas? Naslovnice za sutra?

JABUČNJAK: Postoji li šansa da se ponovo vratite klasičnom crtanju?

MIRKO ILIĆ: Pa evo, to, te drvene bojice možda. Ja nisam sentimentalno vezan za to, ja nemam svoje originale, ja nemam svoje stripove. Meni je sve to neko pobral, pobacano je. Ja nisam sentimentalno vezan. Zato ja ne potpisujem radove. Meni su radovi tehnički potpisani. Znaš ono: slovima. Ja nemam potpise više, ja sam samo na stripu imal potpise. To nije važno tko je, to nije umjetnost, to je dizajn.

JABUČNJAK: S obzirom da je Jabučnjak fokusiran na korisnike Macintosha, pokušao sam iz raznog tiska iščitati kako ide to Vaše kupovanje računala, seljenje s jednog na drugi. Što Vi trenutačno koristite?

MIRKO ILIĆ: Ja sam uvijek... ja nemam novu generaciju ovih... kako se zove... ne znam što koristim... ja ne znam, nikakvih imena se ne sjećam. Ali znam da mi je, znam da sam kupio zadnju generaciju prošlih kompjutera jer mi je Apple bijeli, nije mi crn. Al mi je okvir crn. Imam jedan od onih self-contained...

JABUČNJAK: iMac?

MIRKO ILIĆ: Da, da... ne znam koji je ovaj koji ima najveći ekran...

JABUČNJAK: 24"?

MIRKO ILIĆ: E, to imam! To je moje. I u uredu imam ovih manjih par i tak dalje. Ali još uvijek imam ove tower G4 par još leži negdje.

JABUČNJAK: Znači, samo Macovi?

MIRKO ILIĆ: Da, samo Macovi.

JABUČNJAK: Kako to da...?

MIRKO ILIĆ: Ja imam par Dellova, Dell Computer, koje smo imali iskljčivo za renderiranje 3D.

JABUČNJAK: Render farma?

MIRKO ILIĆ: Render farmu... zato što imali smo Silicon i tak dalje, međutim sad se i sve to prebacilo na Mac pošto je sad, kak se zove, Maya je za Mac izašla pred četiri godine... tak nešto. Onda smo se i mi prešaltali. Iako sad Lauren ima svega za renderiranje.

Sad smo radili špicu za ESPN, to je ovaj sportski program za ESPN film - rade novi odjel gdje će proizvoditi filmove. Pa smo radili onu špicu koja se pojavljuje na početku. I onda to traje renderiranje.

Tehnički što je zanimljivo - ja nisam vidio Lauren jedno 5 mjeseci... 6... više! Možda i 7 mjeseci. Ona dela za mene, ja je nisam vidio. Ona je zbog familije... Ja mislim sve smo se u zadnje dvije godine vidjeli 10 puta, na pol sata. Zato što ona dela sad i živi u Connecticutu. Znači da je autom od mene 2 i pol sata udaljena. Zato što joj je tamo puno povoljnije živjeti sa dvoje male djece i psom, to što ima... i mužem. I mi sad komuniciramo preko telefona i Interneta. Prek telefona u većem slučaju jer... ja... nemrem se sjetiti imena niti jednog programa... onaj mali čovjek kaj bježi... to nam je connection pa si stavljamo u foldere stvari. Ima mali onak čovjek nacrtan, trči nekaj... ja ikone pamtim.

JABUČNJAK: ICQ? iChat?

MIRKO ILIĆ: Ne, to je... ima 3 slova, sjetit ću se. S tim komuniciramo. Tak si šaljemo poruke i to koristimo da mi ona stavlja u moj folder i ja stavljam u njen folder. Onda preko telefona moram komentirati: "Viš ovo lijevo..." - kaj ja brzo napravim skicu, popravim, velim: "Ovo je pretanko ovdje"... jer ona uvijek napravi nešto pretanko, to je njen problem. Svaki od tih 3D artista ima jedan problem. Ili dva. Ona uvijek... sve joj je pretanko pa zaboravi da kad se otisne bu se zgubilo. Onda ovaj mali Koreanac s kojim radim... mali, mislim... kak se zove... Jung Min... on, sve su mu sjene preoštre pa se raspadaju. Tak da ja uvijek moram reći: "Ne, ne, hoću ovako svjetlo, ovako... napravi mi ovo..." da dođem do nivoa. Tak da svaki ima svoj nekakav mali štos.

Imao sam tu Koreanku... upravo je izašlo u američkom Playboyu, a sad izlazi u hrvatskom... ta nekakva... pimpeke sam radil s tom Koreankom. I ona uvijek... izgori joj... kak se zove... specular light je prejaki pa joj izgori. I zakaj ne znam. I onda ja: "Ne, ne, ne... tweek!" - napravi malo da razvlačiš prijelaz, da nije tako oštar i tak dalje...

Tak da moram uvijek paziti. Znaš ono: otvorim u Photoshopu, zaokružim, napravim +10%, +20, stavim u folder... onda nazovem i velim: "OK. Sad vidiš ovo tu? To bi htel..." - to nemrem na... zauvijek bi trajalo... ja ne volim, ja sam disleksik, ne volim pisati, a s druge strane zauvijek bi trajalo objašnjavati. Ovak prođemo kroz to dum-dum-dum-dum-dum i to je sve. Di sam stal... e, da, to su kompjuteri. Ja namjerno kasnim sa kompjuterima.

G4 je u međuvremenu prerastao u iMac

JABUČNJAK: U kojem smislu?

MIRKO ILIĆ: Ne kupujem najnovije. Ni kompjutere ni programe. Evo, ja, sad se selim tek... kak se zove... jedna... kak se zove... Gee, koja radi za mene, koja je glavna moja desna ruka... ona ima Suite 2... što je već to, kako se zove... ovaj bundle... Photoshop...

JABUČNJAK: CS2?

MIRKO ILIĆ: CS2! Ja još uvijek radim na 1. Pa ona mora stalno sejvirati prema dolje.

JABUČNJAK: Četvorka je već izašla.

MIRKO ILIĆ: Znam. Sad ćemo se prebaciti na 3. Znaš zbog čega? Zato što se meni ne da zezati sa bugovima i sa ovim onim. S druge strane, većina mojih tiskara su ispod pa ja moram stalno nešto downsejvirati pa stalno nisi siguran kak je ovo otvorilo mu se. Tak da mene ne zanima imati najbrži, najnoviji model - već me zanima biti dobar vozač. Tak da ja uvijek kasnim i to namjerno.

Onda uvijek... "Joj kako!"... klinci... iz Hrvatske veliki su šminkeri: "Kak ti da nemaš ovo ono? Kako to da nemaš sim tam"? S druge strane ista ta ekipa ima pol tih programa i pokradeni su. Ja ne koristim jedno jedino pismo, a da nije moje. Ja imam gomilu fontova. Ja imam tisuće... koje dobijem, pogledam i tak dalje. Ali ak to ide u tisak, ja to kupujem. Ja nemam niti jedan program koji nisam kupio. Ja u cijelom svom studiju, gdje vjerojatno imam jedno 200-300-400, ne znam koliko CD-a muzike, imam 2 možda ili 3 CD-a koja mi je netko spržil i poslal. I to imam zato jer ja ne pržim muziku. Ja kupim. Ja, dapače, ne volim čak ni kupiti, kak se zove, samo muziku, ja kupim CD. Ja volim fizički imati CD iz kojekakvih razloga mojih. Jedino što sam sad moral kupiti ovog Brian Ena jer se samo prodaje preko Interneta. Ima i CD, ali CD ne izgleda mi, iako mi je frend dizajnirao, to ne izgleda mi to Bog-zna-što pa sam samo kupio download. Prema tome, ne zanima me žurba, ne zanima me imati najnovije. Evo, sad ću morati kupiti novi laptop...

JABUČNJAK: Koji?

MIRKO ILIĆ: Vidio sam ovaj novi kaj imaju, od aluminija. Koji su tek sad počeli delat.

JABUČNJAK: Air? Onaj tanki ili...?

MIRKO ILIĆ: Ne, onaj... zadnji... ne, ne tanki, tanki me ne zanima. Tanki ja imam problem, nemreš pržit CD, nemreš ovo ono. A kad putujem ja nemrem sad računati da će ovi tu imati bilo kaj, a oću ostaviti... a nemrem stick ostaviti ako nekom šaljem. Kak ću mu ostaviti? Tak da, to mi je malo... Ali ovaj ću novi kupiti. A imal sam... do skora sam imal prvi. Dal sam ga svom sinu, pa ga ni on više neće. Prvi laptop Macintosh.

JABUČNJAK: Crni?

MIRKO ILIĆ: Ne, ne poslije toga sam imal onaj srebrni. Kaj je imal... ono pozadi kaj se moralo otvoriti, vratašca...

JABUČNJAK: Titanium?

MIRKO ILIĆ: Da, Titanium! Kaj je imal bijelo pofarbano pa se uvijek raspalo, onaj pozadi dio. I to sam ja koristil do prije godinu dana. Onda sam dal, prije godinu i pol dana sam dal sinu. Onda je on kao... aaaa... onda sam mu moral kupit novog bijelog. Sad sam dal kćerki koja ima 8 godina. Sad već žica me drugi. :) Prema tome ja ću sad kad se vratim kupit si napokon laptop. Evo, ja sam tu bez laptopa. OK? Ja sam tu bez bilo kakvih Berrya i tako dalje. Ja tu imam samo... Ja imam najnešminkerskiji telefon [pokazuje crnu Motorolu V3] i to je sve kaj mene zanima.

JABUČNJAK: Znači iPhone, ništa?

MIRKO ILIĆ: Ne, ne iPhone zato kaj... ovako... prekomplicirani mi je. Ne da mi se zezat s tim.

JABUČNJAK: iPhone? U odnosu na ovo?

MIRKO ILIĆ: Da. Prekomplicirani mi je. Znaš ono: te hoćeš fotografiju, te hoćeš ovo... Ne volim sve imati na jednom mjestu. OK? To je jedna stvar. Postao je statusni simbol. Zato ga neću.

Kad mi je Macintosh prodao kompjuter... Ne! Prodali su mi screen, kupio sam screenove jer mi je trebal veliki screen za tower, G4... jer sam htio flat screen. Onda sam poslao jednog od mojih dečki da kupi 2 flat screena. Donijeli su ih. Onda se ispostavilo da ih nemre se uštekati jedne u druge, da moraš imati, prvo moraš imat card, novi card moraš stavit unutra... i moraš imati adapter. I meni pukne film. Da oni meni to prodaju da mi to ne vele, a da saznam da Dell proizvodi screen koji se direktno ukopča u Macintosh... ne trebaš card, ne trebaš ništa. I dvaput, triput je jeftiniji. Dell ih proizvodi! I meni pukne film. I ja velim: "To ćeš sad vratit sve nazad. Uopće ih ne fermam." Onda su oni rekli: "Morate 10%". "Uopće ne fermam, vrati!". I on ode vratiti i vrati se natrag sa kompjuterima, sa screenovima, zato što su, to je bio petak, zato što su zatvorili Mac u sred dana jer su imali navalu za nove... iPhone je tek izašao i bio je red. Sve su prodali, odlučili su zatvoriti firmu jer je rulja bila, gomila je vani bila i tak dalje. I meni pukne film!

Ja sam poslao e-mail Jobsu i dobio sam i odgovor od jednog od njegovih asistenata. Da su oni zaradili lovu i slavu na nama dizajnerima i da smo sad odjednom mi odbačeni zbog glupog telefona? Odjednom ja nemrem vratiti proizvod s kojim su me zeznuli. Kojem nisu obratili dovoljno pažnje jer su forsirali prodaju telefona... i proizvodnju telefona. I on nas zaboravio? Mi smo ga hranili zadnjih 20 godina. Da to nije fer. Onda su mi se ispričavali i tak dalje. Ja sam rekao: "Možete se ispričavati koliko hoćete, ali mi Dell monitor je u studiju pa se razmisli." I onda sam ih pital, i onda sam, napisal sam u e-mailu: "This is not Think Different. You're starting to Think Same."

Ilić živi vlastitu ilustraciju - bez dlake na jeziku!

JABUČNJAK: To je, na žalost, točno. Otkako su počeli raditi telefone, OS im ima bugove, isporučili su notebooke s dva ista slova i rade takve propuste...

MIRKO ILIĆ: I upravo tu je taj moj problem. Prvo, zato ja ne kupujem najnovije. Zato čekam. I zato nemam njihov telefon - jer neću to podržati! Tako da... unatoč tome, ja sam užasno lojalan. Ali ako ja imam lojalnost, drugi mora imat lojalnost.

JABUČNJAK: Kako bi okarakterizirali 3D stil svojih ilustracija? Koristite jake kontraste na slikama, izraženu saturaciju, tvrde sjene... sve što je zapravo karakteristično za rani 3D, prije forsiranja onoga što danas nazivamo foto i hiper-realizam u 3D-u. Ostali ste vjerni tom stilu, zašto?

MIRKO ILIĆ: Ja ne želim varati ljude da misle da je to fotografija. To mene ne zanima. I mene ne zanima ta... kak se zove... perverzacija imitacije života. Nije. Zašto bi bilo? Dobar crno-bijeli film radi bolji efekt nego kolor film. Jer se koncentriraš na neke druge elemente, ne na boju. Mene ne zanima da se netko koncentrira na specijalne efekte na ilustraciji nego na sadržaj. Prema tome, sve je napravljeno u tom smjeru. Zbog toga je to to. Ovako... Darryl je troubleshooter za Mayu na nivou, na primjer, kad rade Ants pa nemreju... face se ne miču dobro, nije dobro napravljeno... onda se zove Darryla. Onda on ode i to napravi. Prema tome, Darryl može što hoće, al mene to ne zanima. Prema tome, poanta nije u tome da napraviš sve što mašina ti može dati nego da napraviš ono što ti hoćeš da ti mašina da. Prema tome... imitacija ži... Evo, ja sam jučer, kak se zove, večerao sa mojim dobrim prijateljom Lustigom, Brankom - njemu imitacija života treba kad radi background za...

JABUČNJAK: Schindlerovu listu?

MIRKO ILIĆ: Pa tamo je bilo malo, ali uzmimo... u Gladijatoru je bilo puno više. Zato što ne smije biti razlike između ljudske figure i pozadine. I tu moraš varati da bi prodao priču. Mene to uopće ne zanima. Mene zanima drugi aspekt. Što ja hoću? Ja hoću ikonografiju. Hoću snažno, jednostavno. Simbol. Mene zanima simbol sjene, ne sjena. Mene zanima simbol objekta, ne objekt. Onda tu čitam po blogovima, jer to najviše ide, na nesreću... iz ovog dijela svijeta blogovi: "Joj, pa on ne koristi ovo najnovije... pa raytracing... pa ovo pa ono...". Mislim, ja koristim ono što ja hoću, ti koristi što ti hoćeš. Zašto bih ja morao raditi kak ti hoćeš raditi? Mislim, to je individualizam. I to je, opet se vraćamo na ono, ako ćemo svi raditi što je zadnji program, što je zadnji filter, što je... svi ćemo izgledati isto smeće.

Ceci n'est pas un poing

JABUČNJAK: Zašto ne koristite Zbrush? Ako ga ne koristite? :)

MIRKO ILIĆ: Pa, ovak... koristimo ga. Ali vrlo malo. Zato kad treba nekaj, ono mislim, izmodelirati malo drugačije... ali ja ne radim modele. Ja radim objekte. Koji su najčešće vrlo jednostavni, simbolični i tak dalje. Ja ne radim... kak se zove... kao što u mom crtežu nema slobodnih formi, već su manje-više ravne linije, takve i tu su mi ravne linije. Ja čak ne volim kad se previše slika po texture mapi... ja niš ne volim. Ja izbjegavam sve. Ja pokušavam ogoliti to koliko je moguće. Kak ja velim, kad me pitaju za neke... klinci, neke programe nekakve, filtere nekakve, znaš... dodatke jelima, Vegete... :) To ziher imamo, ali ne koristimo. Jer meni Lauren svako malo pokaže: "Ovo možemo, ovo... pogledaj ovak...", pošalje nešto. Ja govorim: "Izvrsno!" i zapamtim. Ak nam jednog dana treba, OK, ali...

Neke stvari, na primjer, sad ovo što smo radili za ESPN je... malo je Maya, veći dio je završen zbog specijalnih efekata u After Effects. I mene uopće u tom trenutku ne zanima da li je to After Effects, da li je Maya, da li je... ja hoću taj i taj rezultat. Onda sam razgovarao s Darrylom. Onda je on rekao: "OK, idemo, napravimo... renderiramo pa ćemo napraviti pass u After Effectu, napraviti te dodatke...". Izvrsno! Kaj god. Ali mora bit ono kaj sam ti ja nacrtal i objasnil da bude.

JABUČNJAK: Kako te skice izgledaju?

Ključna komponenta u pretvorbi skice u 3D ilustraciju: Lauren DeNapoli

MIRKO ILIĆ: Flomaster. Ima on [pokazuje na Dejana Kršića, a ja mu ovom prilikom zahvaljujem na ustupljenim ilustracijama!]. Flomaster, dum-dum-dum. To je nabrzaka s flomasterom nacrtano na komadu papira, netko odskenira, 72 DPI, pošaljem i gotovo. Jer što manje komplikacija i tak dalje... Za neke klijente onda moram, ima i toga, skenirati to unutra pa pofarbat da vide osnovne bojice i tako dalje. Nekad to izgleda... ja to napravim za 5 minuta, nekad to izgleda puno bolje nego nečije ilustracije, međutim to je tek tolko da klijent koji me ne zna tako dobro vidi točno što je to da ne moraju misliti... znaš, kad je već 3D to im je vrlo teško napraviti taj lik u glavi.

JABUČNJAK: Svaki Mac user je potencijalni kreativac - prvenstveno zato što u rukama imaju alat koji im omogućava biti kreativan - ako to doista žele. Imate li, kao ostvareni i potvrđeni kreativac, savjet za njih?

MIRKO ILIĆ: Svatko tko je pred nečim što može stvorit nešto je kreativac. Macintosh je to čak i puno lakše zato što je... kako to reći... smooth. Zato što nema e-e-e...

JABUČNJAK: K'o Windowsi? :)

MIRKO ILIĆ: Da, k'o Windwsi i neki drugi sistemi. Tak da možeš to bez napora napraviti. Utoliko je lakše. Prema tome, svi možemo biti kreativci. Nitko nema autorska prava na kreativnost. Međutim, isto postoji i zavaravanje - ljudi misle da znaju sve samo zato što imaju default font, misle da znaju kako raditi... To... raditi dizajn, raditi ilustraciju, raditi bilo što od toga - izgleda izuzetno lako kad gledate čovjeka koji zna što radi. Osobu koja zna što radi! Kad gledate osobu koja ne zna što radi, to nije tako jednostavno. Prema tome, utoliko ne možete pomisliti da ćete sjesti pred kompjuter i desi vam se art. Ha?! Obično se ne dešava tako. Međutim je lijepo za igrat se. I ja ne mislim da netko treba završiti školu, da netko radi godinama ovo ili ono da bi mogao biti kreativan. Neke od briljantnih stvari su napravili ljudi koji su outsideri.

Što više ljudi zaista dodirne kreativnost, počet će shvaćat kolko je to teško i počet će više cijenit. Jer ti... ak nemaš pojma o kompjuteru, ti misliš da postoji neki gumb - stisneš pa se desi. Međutim, kad odeš prvi put radit na kompjuter i kad shvatiš da kad stisneš, u većini slučajeva se neke ružne stvari dese :) - ugasi se jer stisneš gumb malo previsoko gore... onda počinju... što više znaju imaju više respekta. Dok ne prijeđu jednu tu granicu - onda postanu "kaki", onda postanu opet, znaš ono: nja, nja, nja... Prema tome, to je ta... kad je krivulja prema gore počinju imati respekt.

Čuj... znaš ono, moja mama, dobro, ona je mrtva, ali moja mama je znala što je font. Naučila je riječ font. Neke stare gospođe pišu na e-mailu, znaš ono: imaju 80 godina pa vele: "Joj, promijenit ću font, ovo mi je nečitko...". :) Lijepo! To je plus, to je ipak odgoj. Kultura se diže, kvaliteta se diže!

Ilićeva monografija iz pera Dejana Kršića – obavezno štivo!

JABUČNJAK: I, za kraj, malo futurizma - kako zamišljate budućnost ilustracije u smislu korištenja tehnologije?

MIRKO ILIĆ: Ja mislim da će ilustracija... to je zašto mene strip crtači mrze... malo... tu u Hrvatskoj sam rekao par stvari i u Beogradu su isto reagirali - kad su me pitali za strip ja sam rekao: "Načelno, strip je mrtav." Današnji strip je "Matrix". Današnji strip su ovak nekakve stvari... Ne samo specijalni efekti već sve što nikad nisi prije mogao napravit u filmu, mogao si u stripu. Sad možeš i u filmu. Ima i muziku, i boju i miče se. Jedino što je ovo lakše za u privatnosti čitati, strip. Al sad to možeš gledati na laptopu i na svakoj maloj pizdar... ops... pa opet dođeš na isto. Prema tome, jedino što je puno jednostavnije nacrtati strip, tehnički, nego napraviti film, ali je puno efektnije u filmu neke stvari nego u stripu.

Zbog toga ja isto mislim da će ilustracija postati isključivo digitalna na Internetima ili bilo gdje... bilo koji da je to... i da će se vjerojatno micati! Znaš... dal' će ovak raditi samo, bit neka kao mala rotacija... al da će postat pokretna! Jer će postat možda interaktivnija, da ćeš moći zumirati na dijelove, vidjeti nekakav detalj koji nisi vidio, putovati kroz ilustraciju i tak dalje i tak dalje. Mislim da će to biti vrlo, vrlo uskoro.

JABUČNJAK: Koliko?

MIRKO ILIĆ: To je teško za predvidjeti. Ako pobjedi Obama, bit će to za 4 godine, ako pobjedi McCain, bit će za šest. :)